Земљорадничко задругарство у Војводини, која је до 1918. године била под влашћу Аустро-Угарске монархије, има дугу традицију и јавља се раније него у другим крајевима данашње Србије.
У Угарској је 1875. године донет Трговински закон који је имао посебно поглавље о привредним задругама. Тај Закон, прилично либералан и веома подстицајан за удруживање у задруге, био је основа за формирање задруга на територији Војводине до Првог светског рата.
Задруге су у другој половини 19. и почетком 20. века имале изузетно наглашену васпитну, образовну и просветитељску функцију. Сматрало се, наиме, да су најобразованији домаћини били – задругари.
Први писани (расположиви) документ са идејом за оснивање земљорадничке задруге у Шимановцима датира чак из 1902. године – пуне три године пре њеног оснивања.
Наиме, 10/23. фебруара 1902. године господин Жика Стојковић, “опћински начелник” из Шимановаца пише карту–дописницу уредништву “Привредника” у Загребу са следећом садржином:
“Славно уредништво,
Пошто смо намерни засновати земљорадничку задругу то молим, да ми славно уредништво изволи послати упуту, како да урадимо.
С одличним поштовањем
Жика Стојковић
опћински начелник”
Након само четири дана, 14/27. фебруара 1902. године одговарају из Загреба:
“Усљед Вашег поштованог дописа од 23. о. мј. молимо Вас, да нам јавите имена оних људи са којима желите задругу основати. Очекујемо Ваш скори одговор.”
Иако се по одговору из Загреба могло претпоставити да ће до оснивања земљорадничке задруге у Шимановцима доћи веома брзо – по достављању траженог списка заинтересованих мештана за задругу, то се, ипак, није догодило. Почело је дуготрајно испитивање јавног мнења, мишљења истакнутих људи у Шимановцима и околним местима са циљем да се установи подобност будућих задругара, пре свих Живојина Стојковића, зачетника те идеје.
Оснивање земљорадничке задруге почетком XX века очигледно је био догађај од изузетног, не само пољопривредног већ и национално – историјског значаја. О томе сведочи и закључак Седмог конгреса српских земљорадничких задруга, одржаног 12. маја 1904. године у Топуском:
“Србине, не испуштај земљу из шаке јер је свака груда, свака бразда, сваки педаљ српске земље, свака изгубљена кућица, свако напуштено кућиште српско, што Срби лакомислено из шака испуштају и странцима продају, неизмерни народни губитак, сигурна и неизбежива народна пропаст, највеће српско народно издајство. (Тако и само тако изгубили смо ми Срби многа српска села, српске општине, па и читаве српске крајеве, где се сада други шире и размећу, а још за коју годину нити ће се знати нити спомињати, да је тамо Срба икад било.)
Почетком 1905. године навршавало се три године од прве идеје и првог покушаја Живојина Стојковића за оснивање земљорадничке задруге у Шимановцима (23. фебруара 1902. године).
Консултације са Савезом се и даље настављају. Међутим, и поред бројних вишегодишњих темељних контаката и размена прегршт информација, у Савезу су и даље били изузетно опрезни
У писму од 14. фебруара 1905. године, дакле само девет дана пре оснивачке скупштине Српске земљорадничке задруге у Шимановцима, учитељ Ђорђе Крстић шаље Савезу списак мештана Шимановаца “што у први мах желе да ступе у задругу” са подацима “колико који има посједа”: Живојин Стојковић 40 јутара, Дамјан Грујић 10, Васа Стојковић 18, Лазар Јовановић 14, Лука Живановић 25, Тодор Јовановић 19, Дамјан Мандић 18, Јован Богдановић 40, Новак Михић 12, Радован Радивојевић 27, Радован Савић 10, Зорица Јовановић 2 и Чедомир Савић 6 јутара.
Прихватањем и својеручним потписивањем Правила, 23. фебруара 1905. године 11 житеља Православне црквене општине у Шимановцима основало је “Српску земљорадничку задругу у Шимановцима (удружење са неограниченом одговорношћу).”
Првих 11 чланова Српске земљорадничке задруге у Шимановцима (у.с.н.о.) били су: др Ђорђе Чучковић, општински лекар, Дамјан Грујић, ратар, Тодор Јовановић, ратар, Ђорђе Крстић, учитељ, Дамјан Мандић, ратар, Никола Недељковић, парох, Светислав Петровић, трговац и ратар, Радован Радивојевић, ратар, Радован Савић, ратар, Васа Стојковић, ратар и Жика Стојковић, ратар.
После прозивке свих 11 чланова, за привременог председника конститутивне главне скупштине изабран је Живојин Стојковић, за перовођу Ђорђе Крстић, а за скрутаторе Тодор Јовановић и Радован Радивојевић.
На тој историјској “главној конституирајућој скупштини” 11 Шимановчана су постали први задругари у историји Шимановаца. Задругари су положили уписнину – сваки по 4 круне и по 10 круна на име удела, што чини 14 круна по задругару или укупно 154 круна.
На првој главној скупштини 23. фебруара 1905. године задругари су изабрали Управни одбор од 5 чланова који су чинили: Живојин Стојковић, Васа Стојковић, Никола Недељковић, Дамјан Мандић и Светислав Петровић.
За председника Српске земљорадничке задруге у Шимановцима (у.с.н.о.) изабран је Живојин Стојковић, један од најугледнијих и, несумњиво, најбогатији житељ Шимановаца почетком 20. века који је први покренуо оснивање задруге у свом месту, чак 1902. године. За заменика председника изабран је Васа Стојковић, такође један од виђенијих људи Шимановаца.
Место пословође, веома битно у раду тек основане задруге, добио је Ђорђе Крстић, учитељ из Шимановаца, који је са председником Стојковићем годинама пре оснивања задруге одржавао контакт са задружним институцијама у Загребу. Приметно је да су многа писма председника Живојина Стојковића писана руком перовође Ђорђа Крстића, што је и објашњиво и разумљиво, с обзиром да је Крстић умео да пише краснописом – веома лепо и разговетно.
Задругари су на оснивачкој скупштини изабрали и наџорни одбор који су чинили: Радован Савић, др Ђорђе Чучковић и Дамјан Грујић.
Те 1905. године Шимановци су имали 300 домова (од чега 280 српских) са укупно 1.856 душа. Највише је било Срба – 1.790, што је чак 96,5 одсто целокупног становништва. Поседовна структура земљишта је још повољнија за Србе: од 5.966 јутара, несрпски житељи Шимановаца обрађивали су свега 38 јутара, што није ни један одсто.
(текст преузет из монографије: 100 година ЗЗ Шимановци – Ристо Костов)
текст приредио Саша Шљукић
Наше вести:
