Прослава Светог Саве Првог архиепископа српског отпочела је светом Литургијом у храму Преноса моштију светог оца Николаја са почетком у 09,00 сати. Служио је парох протојереј-ставрофор Жељко Кретић. У светом храму  и није било много присутних, али опет довољно да се прослави највећи светионик из нашег рода српског. На крају су освећени славски колачи и жита које су припремили Црквени кумови: породице Вељка Мандића, Драгана Ерића, Жељка Ћирковића и Немање Мандића. Припремљено је и послужење за све присутне у светом храму, наравно посно како приличи данашњем дану.  Поменути кумови су се прихватили и за следећу годину кумства при нашем светом храму.

И у шимановачкој основној школи „Душан Јерковић Уча“ ове године је скромније и уз присуство мањег броја наставног особља и запослених у школи прослављена школска слава Свети Сава. Освештан и пресечен је славски колач и освећено славско жито, без присуства свих запослених и деце како је то до сада била пракса, а надамо се да ће бити и убудуће. Са својим свештеником колач су преломили, директорица школе Снежана Станковић и председник Месне заједнице Александар Мандић као представник Месне заједнице која је прихватила кумство школи шимановачкој.

Припремљен је и посни ручак за присутне јер је ове године празник Светог Саве у среду. За време ручка поштен је кратки филм, програм који су спремили ученици наше школе за сам дан школске славе.

Молимо се нашем Светом Сави да следећу а и сваку наредну годину прославимо свог заштитника како смо годинама уназад прослављали. Како је то изгледало можете погледати на фотографијама.

Једног дана, у престоници старе српске државе Рашке, у граду Расу (данашњем Новом Пазару) велики жупан Стефан Немања седео је замишљен. Његова жена велика књегиња Ана, приђе му и упита га: -“Сада, кад си мачем и копљем, мудрошћу и одлучношћу, основао јединствену и велику српску државу, кажи ми зашто си замишљен? Шта те мучи“? -“Иако већ имамо два сина, Вукана и Стефана, нека су нам живи и здрави, морам ти рећи да би желео још једног. Биће у овој великој држави за сву тројицу довољно и области и посла – одговори велики жупан“. -“И ја бих желела“ – рече му Ана, загрливши га. „Молим Бога да нам се ова жеља испуни.“ Овако су разговарали Стефан и Ана пре више од осам векова, око 1175. године. „Много година проћи ће и не роди поменута, благочастива Ана“ – каже у свом животопису Теодосије, један од биографа Светог Саве. Но, велики жупан Стефан Немања и његова жена Ана нису губили наду у испуњење ове њихове велике жеље. „Господе Боже, Сведржиоче, дај нам по благости твојој да доживимо још једно мушко дете, које ће бити утеха душе наше и наследник државе наше и старости наше на чијој ћемо руци, легавши, починути“ – записа Теодосије да се мољаху родитељи. „И заједничке ти завете дајемо: од зачећа детињега одлучићемо и сачуваћемо се, свако за се, у чистоти тела све до краја живота“. И најзад, та њихова жеља Божијим милосрђем је услишена. Стефан Немања се толико обрадовао да је одмах прекинуо лов, и појурио у двор. Успут је наредио да рођење његовог сина огласе на свим црквама и манастирима. Затим је објавио да се народ три дана весели уз јело и пиће. Владарима суседних држава послао је поклоне са вешћу да је добио трећег сина. У знак неизмерне захвалности Немања је на највишој кули свога двора подигао главу према небу и рекао: „Боже, Теби хвала!“.

Од ране младости Растко је испољавао велику љубав за богослужење и пост. Кад је ушао у седамнаесту годину узраста, спремали су га да влада земљом а и за женидбу. Но младић је желео да избегне свет и да се одвоји од свих. Немањин двор је био пун монаха, и они су долазили из далеке Свете Горе по дарове. Растко са њима оде у Свету Гору. Тамо се замонаши и добије име Сава. Провео је дане и ноћи у посту и молитви.

Његови родитељи су жалили због његовог одласка у Свету Гору. На крају, ипак су се с’тим помирили. Чак су схватили да је њихов син добро урадио. Немања и Ана су се убрзо и они замонашили у манастиру Студеници.

Сава је долазио у Србију да мири своју завађену браћу на моштима свога оца Симеона (у монаштву). Сава је са својим братом Стефаном Првовенчаним саградио манастир Жичу.

Једно време је провео у манастиру Студеници. Ту ствара духовни центар српске државе. Пуних осам година он је игуман тог манастира. Отвара прву школу. Обнавља запустеле цркве и манастире. Ствара прву српску болницу. Стефан Првовенчани је био нестрпљив, па је краљевску титулу затражио од римокатоличке цркве. Сава је зато желео да српска православна црква постане самостална, да може давати краљевске титуле.

Године 1219. Свети Сава одлази у Никеју и од тадашњег патријарха и цара добија дозволу да Српску цркву учини самосталном и независном од охридског архиепископа. Никејски патријарх је Саву произвео у епископа српског и одлучио да друге српске архиепископе у будуће не посвећује патријарх у Никеји нити охридски архиепископ, већ да то чине епископи српски на своме сабору. Са овим важним одлукама, свечано дочекан од браће и велможа, Сава се вратио у Србију са новим ученим монасима и књигама. За седиште првог српског архиепископа био је одређен манастир Жича. У договору са краљем и велможама, Св. Сава је извршио промене у црквеној организацији, основао је девет епископија и на места епископа довео српске монахе. За 14 година, колико је управљао Српском православном црквом (1219.-1233.), Сава је њу учврстио, материјално обезбедио и одредио које народне послове има да обавља. Такву је улогу Српска црква задржала годинама, а и до данас је остала битан државни и културни ослонац српског народа.

У повратку са другог путовања Св. Сава је стигао у ондашњу престоницу Бугарске, у Трново. Хтео је да лично преда одлуку да Бугарска црква буде самостална. Ту је назебао и разболео се. Сава је умро у Трнову, 14. јануара 1235. године.

Краљ Владислав пренео је 1237. године његове мошти у манастир Милешеву. На његовом гробу су се многи исцелили. Чак су и Турци долазили Сави на поклоњење. То је сметало Синан Паши и он је 1594. године пренео мошти и спалио их на Врачару.

Крајем 18. и почетком 19. века прослављање Светог Саве се претворило у „националну прославу, школску свечаност, празник матерњег језика, словенске идеје, словенског јединства и наде у бољу будућност“, пише Милош Црњански. „Народни обичаји све су се више мешали са чисто црквеним обредима. У школама се реже славски колач, говорило се о славној националној прошлости, скупљају се дарови и поклони за издржавање националних школа, за васпитање сиромашних ученика, а затим пева се, игра и весели. То је прави ђачки сабор.“ Остало је записано да је дан Светог Саве (Савиндан) прослављен као школска свечаност већ 1735. године.

Тропар (глас 3):

Пути воводјашчаго в жизањ, наставник и первопрестолник и учитељ бил јеси; первјеје бо пришед, свјатитељу Саво, отечество твоје просвјетил јеси и порадив тоје духом свјатим, јако древа маслинаја в мислењем раји насадил јеси всеосвјашченаја твоја чада. Тјем јако апостолом и свјатитељем сопрестолнак, чтушче тја молим: моли Христа Бога даровати нам велију милост.

Фамилије које у Шимановцима славе светог Саву Архиепископа Српског су.

Барац,  Петрић, Михајловић, Алексић и О.Ш. „Душан Јерковић – Уча“

Данас 24. јануара 2021. године у дому породице Мандић у Шимановцима крштено је дете Ана Мандић из Шимановаца.
Ана Мандић је рођена 20. априла 2020. године у Београду као друго дете од оца Немање Мандића предузетника и мајке Јелене Мандић рођене Пајић васпитача настањених у улици Цара Лазара бб у Шимановцима.
Кум на крштењу Ани био је Гојко Чучковић возач из Шимановаца.

Текст приредио парох шимановачки

 протојереј-ставрофор Жељко Кретић.

Овај, у народу познати светитељ као Претеча Христов, родио се у дому благочестивих и побожних људи, првосвештеника Захарије и његове жене Јелисавете. Стари су били њих двоје када од Бога измолише дете, а то дете касније одигра одлучујућу улогу на дан Богојављења. Црква због тога и узима баш овај датум да га празнује као Сабор Часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег, Јована зато што је доликовало да се празником укаже поштовање ономе ко послужи Светој Тајни Крштења, ставивши руку своју на главу Господњу. Овај празник се назива Сабором због тога што се тог дана људи сабирају у Цркву ради певања и узношења славе Богу у част светог Јована Крститеља.

Сећање на овог светитеља празнује се неколико пута у години, али највише свечара има баш на овај датум.

Личност Светог Јована Претече и Крститеља, јеванђелисте, заузима посебно место у тој хијерархији, јер њему је био дат дар од Бога да крштава људе и ослободи их њихових грехова, те он крсти и Господа нашег Исуса Христа. То Крштење се обави на реци Јордану. Био је такве моралне чистоте, да се слободно могао назвати Ангелом Божјим, пре него човеком, и једини је од пророка који је руком могао показати онога кога је пророковао. Прогањан је од стране цара Ирода, бачен у тамницу и погубљен одсецањем главе. Пострадао је овај мученик за веру хришћанску и за Господа нашег Исуса Христа.

Његове свете мошти хтеде свети апостол Лука да пренесе из Севастије у Храм у Антиохију, али не доби пристанак, но само могаше руку Претечину понети са собом, и то ону руку којом Проказа Спаситеља нашег. Многа чудеса су везана баш за њу, јер учини та рука много тога па чак и данас. Можда треба напоменути између осталог да сваке године на овај датум архиепископи износе ту руку пред народ, па ако се појави отворена предсказује родну и обилату годину, а ако се појави затворена биће то гладна година. Зато и ми празнујемо Сабор Светог Јована Претече и Крститеља, молећи га да се моли Богу за нас да се и ми саберемо у Цркви небеској, да нам подари излечење од свих телесних и душевних болести и патњи.

Рука је касније пренета у Цариград, али под најездом Турака губи јој се сваки траг.

Тропар (глас 2):

Памјат праведнаго с похвалами, тебје же довљет свидјетељство Господње, Претече, показал бо сја јеси воистину и пророков честњејшиј, јако и струјах крестити сподобилсја јеси проповједанаго, тјемже за истину пострадав радујасја благовјестил јеси и сушчим во адје Бога јавлшагосја плотију, в земљушчаго грјех мира, и подајушчаго нам велију милост.

Фамилије које у Шимановцима славе светог Јована Крститеља су:

Видовић, Чавић, Муњиза, Живановић, Антешевић, Врањеш, Денић, Миљуш, Марић, Грубљешић, Милетић, Михајловић, Димитријевић, Бркљач, Татић, Чанаџија, Шарић, Вукобратовић, Милошевић, Павловић, Нинић, Мирчета, Јовановић, Саватовић, Врачар, Козарев, Добрић, Антић, Богдановић, Милосављевић, Растовић, Таталовић, Илић, Вокић, Крајиновић, Чанковић, Мандић, Зинајић, Наумов, Карлаш, Мићић, Миљковић, Јездимировић, Чакан, Рељић, Мркајић, Савић, Бован, Живојнов,  Вукајловић, Најдановић, Русић. Обреновић, Давидовић и Кркобабић.

По пореклу је био Јеврејин, из области јелинске, сродник апостола Павла. Архиђаконом је прозван, јер беше први од седам ђакона, које свети апостоли рукоположише и поставише на службу око помагања сиротиње у Јерусалиму. Снагом своје вере, архиђакон Стефан чинио је многа чудеса међу људима, а својим злобним противницима, Јеврејима, супротстављао се својом мудрошћу и силом Светог Духа. Посрамљени Јевреји узбунише народ, клеветајући га да је хулио на Бога и Мојсија, те уз помоћ лажних сведока би осуђен. Тада Стефана изведоше пред народ и сви видеше његово озарено лице као у анђела, заправо његово лице било је озарено благодатном светлошћу, као некада Мојсејево. Стаде он говорити о многим доброчинствима и чудесима Божијим, која је Бог учинио за народ Израиљски, а истовремено их осуди за многе злочине и за противљење Богу. Назвао их је издајницима и крвницима и осудио их је за убиство Господа нашег, Исуса Христа. У том тренутку погледа у небо и виде да се отворило над њим и угледа он славу Божију и то објави Јеврејима: „Ево, видим небеса отворена и Сина човечијег где стоји с десне стране Бога (Дел. ап. 7).

После тога га изведоше из града и осудише на смрт каменовањем. Међу његовим мучитељима био је и његов сродник, Савле (касније апостол Павле). Његову мученичку смрт гледала је из даљине Пресвета Богородица са светим Јованом Богословом, усрдно се молећи Богу за овог истинитог страдалника. Тело св. Стефана тајно је узео и сахранио јеврејски кнез и потајни хришћанин, Гамалил.

Тропар (глас 4):

Подвигом добрим подвизалсја јеси первомучениче Христов и апостоле, и мучитељ обличил јеси нечастије; каменијем бо побијен от рук безаконих, вјенец от јеже свише десници пријал јеси, и к’ Богу взивал јеси вопија: Господи, не постави им грјехе сего.

Фамилије које у Шимановцима славе светог Првомученика и Архиђакона Стефана су:

Марић, Ђурић, Петрушић, Трнинић, Божанић, Бабић, Перлић, Поповић, Добријевић, Вулетић, Сврабић, Шијаковић, Филиповић, Степановић, Петровић, Мрђен, Лазић, Васић, Јовичић, Раконић, Милинковић и Живковић.

И ове 2021. године дочекасмо најрадоснији дан у години, дан Рођења Господа нашег и Спас Исуса Христа. Притиснути пандемијом вируса КОВИД 19 имамо још већи разлог да се радујемо, јер ако нас Господ не избави из свега овога, нема ко други. Иако дан кишовит, зимски, нажалост без снега и поред забране окупљања због короне, шимановчани су се окупили да дочекају Рођење Христово. Верујемо да се срби, православци радују у целом свету па и тамо где се боре за свој опстанак. Зато, молимо Богомладенца да залутале изведе на пут и све нас поведе путем љубави, мира и слободе. Сам Господ, својим рођењем у Витлејемској пећини, нас позива да се окупимо, молимо и радујемо. Како су се радовали пастири у Витлејемској ноћи тако се и ми шимановчани радујемо, долази Христос, родио се Господ.

Вечерње богослужење почело је у 16,00 сати. Шимановачки храм је после дуго времена био испуњен верницима, шимановчанима. Свакако да је још већа радост присуство деце на вечерњем богослужењу. Удружење жена „Шимановчанке“ из Шимановаца и ове године припремише разно воће за децу у светом храму.

По завршетку вечерње молитве и поделе спремљеног воћа најмлађима, освештали смо и запалили Бадњак у порти храма шимановачког. За одрасле смо као и ранијих година спремили кувано вино и кувану ракију. Кажу ми задужени за тај део да је њих око сто узело да попије ракију или вино, шта је ко желео..

Божићно јутрење као и ранијих година почело је у поноћ. Да је ово најрадоснији празник да се приметити и на лицима верника. Највише обичаја, дешавања и садржаја, управо се дешава за празник Рођења Христовог. Очекивали смо већи број верника, дошли су изабрани и поред тога што је киша падала. По завршеном богослужењу вертепи су изнели свој програм. Сви у храму су пажљиво слушали речи мудраца који су вођени звездом дошли да дарују Богомладенца.

Света Литургија је као и сваке године почела у 09,00 сати. Служио је као и остала богослужења надлежни парох прото Жељко а певницу је водио студент богословског факултета Милан Ерић са појцима; Анђелком Стојковим, Драганом Сучићем и Спасом Ристивојевић. Сви који су се постом припремали за  овај радосни празник дошли су да кроз свету Тајну причешћа у потпуности осете радост празника. Доста је и оних који су дошли на Божићну Литургију. На крају после отпуста прото је поздравио све присутне са поздравом ХРИСТОС СЕ РОДИ! а присутни у храму су громогласно одговарали са ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! После поучних речи проте Жељка уз дељење нафоре дељена је и чесница свим присутним у храму. И ове године чесницу су припремили у пекари ЗЕК (Душко Лончар) а златник је купио Немања Митровић. Златник је ове године припао студенту богословског факултета Милану Ерићу. Па нека му је на благослов. До следеће године све Вас поздрављамо.

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!