МАЈКЕ

Видевши наслов, сигурно очекујете причу о мама, женама које су нас родиле. Није осми март, каква иронија, па ћемо их сада само поздравити.
У нашем Срему, од вајкада су старије жене, обично очеве маме добијале ново име како су их године сустизале. Тада је свако дете имало мајку, а ако је она била јако стара, из поштовања, звали смо их стара мајка.

Мајке су обично биле ниског раста. Смањиле се од силног надничења и рада у задругама у младости. Не ретко свака је имала своју тужну животну причу везану за ропства, изгубљеним родитељима ”окупацијом” Швабама са бичевима на коњима и оним озлоглашеним Есесовцима. Седеле би на шору наслоњене на штап и гледале чије су то нове младе и из ког су села дошле – можда су фамилија. Деца су их слушала. Биле су мале енциклопедије. Пуне духа и времена за диван. Оне су имале своје собе са асталом застртим ”леакриланим” стољњаком, углацаним смедеревцем, линолеумом, дебелим каучима и незаобилазним шифоњером. Све су биле тихе, срећне старице, не захтевне и увек забрађене косе. Зими би поред штрикова имале и прслуке ручно штрикане у оној ”клот-фркет” форми. Њихове собе су мирисале на чисте фиранге, гуње са шифоњера и замешене колаче на ”курузовину”. А шифоњери су деци били лавиринти са скривеним благом. Свака је нешто чувала од заборава… Кецељу, пешкир.

Пред Божић су шифоњери били добро затворени и шамлица померена далеко у други крај собе. Током године су куповале чарапе, хеклале ”миљенца” скривале свилене бомбоне и на тај нас највећи празник, Божић даровале своју децу, унуке, праунуке… С пролећа би чупкале у баштицама и радовале се са децом ластама, родама… Волеле су живот. Волеле су децу, унуке, праунуке и бдиле над свима као анђели заштитници. Неке су биле мршаве, а моја мајка је била мала па дебела и увек јој је било жао што није имала прћаст нос…

И данас у неком селу постоји мајка. Чини ми се, више из штоса, него заправо се тако зову. Није свака мајка, онако она права мајка као што је некада била. Мајке се нису ”андулирале”, а сада …. и тренерке носе.
Ја немам више ”мајку” . Жао ми је све оне деце који је нису имали. Никада ниједно крило није било тако топло и сигурно као што су ”мајке” имале.

Наташа Рељић