Овај свети старац живеше у време цара Птоломеја Филаделфа одликовавши се великом мудрошћу и познавањем Божанског Писма, те због тога би уврштен у седамдесеторицу знаменитих, који су преводили Библију (Свето Писмо) са јеврејског на грчки језик. Обављао је овај праведни и побожни старац савесно свој посао, али када дође до пророчанске реченице: „Ето, девојка ће затруднети без мужа и родиће сина“, помисли да је нека грешка, те хтеде избрисати речи које су написане. У том тренутку јави му се анђео Господњи, који му рече да поверује у оно што је написано и да ће се када дође време сам уверити у то. И заиста тако и би, јер када Пречиста и Преблагословена Дева Марија донесе Сина свог, Исуса Христа у храм Божији, по промислу Божијем нађе се ту и свети Симеон, који би прозван Богопримцем јер узе од ње Младенца на своје руке. Испуни се реч анђела Господњег, да свети старац неће умрети док својим очима не види Месију. На тај догађај чекао је он веома дуго, можда и предуго и најзад када је дочекао он мирно предаде душу своју Господу у 360 години овоземаљског живота.

Овај праведни и свети старац, свети Симеон Богопримац данас се код нас сматра заштитником деце.

Тропар (глас 1):

Радујсја благодатнија Богородице Дјево, из тебе бо возсија солнце правди, Христос Бог наш, просвјешчајај сушчија во тмје: веселисја и ти старче праведниј, пријемиј во објатија свободитеља душ наших, дарујушчаго нам воскресеније.

Фамилије које у Шимановцима славе светог Симеуна Богопримца су:

Цвијетић

Свети мученик Трифун, био је дете благочестивих родитеља. Рођен је у селу Кампсади, сиромашног порекла, али веома побожан још од малих ногу. Као дете време је проводио чувајући гуске, те преблаги Бог изабра да баш у њега усели благодат Духа Светог. Дарован од Бога даром чудотворства и исцељења, овај свети младић за време свог живота исцели многе болеснике, истера демоне из многих људи и поможе многима који од њега искаше помоћ. Многа чуда чинио је он, а између осталог, у оно време када је римским царством завладао цар Гордије прослави се овај угодник Божији, тако што излечи цареву кћерку, прелепу Гордијану, која опседнута ђаволом сиђе с ума. Десило се то по промислу Божијем, када се јавио ђаво из девојке, рекавши да га из ње не може истерати нико други, него једино човек по имену Трифун. Чувши то, цар позове све људе са овим именом из царства свог, али никоме не пође за руком да истера ђавола из девојке. Дође ред и на младог Трифуна, који једини успе да истера ђавола и ис цели Гордијану. Пресрећни цар Гордије богато награди овог чудотворца, а он затим сву своју награду подели сиромасима. Овим исцељењем за њим пођоше многи и примише хришћанску веру. Касније, када на римски престо дође христоборни цар Декије, почеше страшни прогони хришћана и њихово страдање и мучење, те тако би и са светим Трифуном. Не хтеде се одрећи Христа и вере своје, те због тога би свирепо мучен и прогањан, а касније и погубљен од стране цара незнабожца.

Подносио је овај благочестиви младић све муке своје са искреном радошћу, непрестано понављајући речи: „О, кад би се могао удостојити да огњем и у мукама скончам у име Христа, Господа мога“. Погубљен је 250 године, а побожни хришћани из Никеје, тело његово увише у чисте плаштанице и хтедоше да га сахране ту у Никеји, али јави им се овај свети младић и рече да његово тело пренесу у његово родно село, Кампсаду и они тако и поступише.

Тако свети Трифун, који од рођења свог би само Богу посвећен, преведе многе у хришћанску веру, исцели многе болеснике и подносећи велике муке у Христово име би увенчан вечном славом од Оца и Сина и Светог Духа.

Тропар (глас 1):

Мученик твој Господи Трифун во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја.

Фамилије које у Шимановцима славе светог мученика Трифуна су:

Трифуновић, Душанић, Славнић и Ловачко Удружење

Данас 08. фебруара 2020. године у храму Преноса моштију светог оца Николаја у Шимановцима венчали су се Саша Миљуш из Шимановаца и Ана Милетић из Шимановаца.
Саша Миљуш по занимању возач рођен је 08. септембра 1989. године у Вировитици од оца Ђуре и мајке Ранке Миљуш возача и домаћице из Шимановаца.
Ана Милетић по занимању студент рођена је 28. октобра 1997. године у Београду од оца Петра и мајке Александре Милетић, пензионера и фризера из Шимановаца.
Кумови на венчању Саши и Ани били су Стеван Вулетић возач из Шимановаца и Бранислава Радосављевић студент из Шимановаца

Текст приредио парох шимановачки

 протојереј-ставрофор Жељко Кретић.

Овај свети апостол беше бачен у тамницу по заповести цара Ирода и окован у двоје вериге. Једне ноћи, док је спавао апостол Петар, сиђе у тамницу анђео Господњи и ослободи га из верига и изведе из тамнице. То чудо се рашчуло по Јерусалиму, те неки хришћани кришом узеше вериге и чуваху их, као да чувају самога врховног апостола Петра. Након тога, апостол Петар напусти Јерусалим и оде у друге крајеве да проповеда реч Божију, а вериге добише целебну силу од његовог апостолског тела. Многи се болесници излечише само додиром о њих као и о убрус, који је био натопљен знојем апостола Петра (Дела ап. 19,12).

Ове часне вериге, верни, побожно поштоваху и клањаху им се, преносећи их са колена на колено. Тако оне доспеше у руке пресветог патријарха јерусалимског Јувелијана, а он их потом даде царици Евдоксији, прогнаној жени цара Теодосија Млађег. Она их преполови, па једну половину посла цркви Светих апостола у Цариграду, а другу половину даде својој кћерки царици Евдоксији у Рим. Она сазида цркву Светог Петра и положи у њу часне вериге, заједно са оним у које је апостол Петар био окован од стране цара Нерона.

Овај дан је узет за празник поклоњења тим Часним веригама, у част и спомен светог апостола Петра, који пострада за веру своју, а у славу Христа, Бога нашега.

Тропар (глас 4):

Риме не остављ, к нама пришел јеси честними веригами јаже носил јеси, апостолов первопрестолне; имже вјероју поклањајушчесја, молимесја: твојими к Богу молитвами даруј нам велију милост.

Фамилије које у Шимановцима славе светог апостола Петра – Часне Вериге су:

Ћирковић и Вериш

Прослава Светог Саве Првог архиепископа српског отпочела је светом Литургијом у храму Преноса моштију светог оца Николаја. Служио је парох протојереј-ставрофор Жељко Кретић уз присуство не баш великог броја верника. Све је на крају улепшало присуство деце предшколског узраста са својим васпитачицама. У светом храму су на крају освећени славски колачи и жита које су припремили Црквени кумови: породице Вељка Мандића, Драгана Ерића, Жељка Ћирковића и Немање Мандића. Поменути кумови су се прихватили и за следећу годину кумства при нашем светом храму.

Славље је настављено у просторијама ОШ „Душан Јерковић Уча“ у Шимановцима, где су ученици са својим учитељима и наставницима одржали пригодан програм.

Надлежни парох протојереј-ставрофор Жељко Кретић освештао је славски колач и жито у школској сали, коме су присуствовали школски куми представници Месне заједнице Шимановци, директорка школе Снежана Станковић, заменик председника општине Пећинци Зоран Војкић,

Сечење колача увеличали су ученици школе, који су заједно са свештеником учествовали у обреду освећења колача и жита.

Након освећеног колача и жита и поздравне речи проте Жељка, одржана је приредба у част Светом Сави. На сцени су се смењивале народне игре и песме које су биле употпуњене балетом и представом о Светом Сави.

Припремљено је и послужење за сву децу; учеснике програма и све присутне. Као и ручак за све запослене у школи, школске кумове који су се пријавили за кумство и следеће године, представнике локалне самоуправе и свештеника.

Једног дана, у престоници старе српске државе Рашке, у граду Расу (данашњем Новом Пазару) велики жупан Стефан Немања седео је замишљен. Његова жена велика књегиња Ана, приђе му и упита га: -“Сада, кад си мачем и копљем, мудрошћу и одлучношћу, основао јединствену и велику српску државу, кажи ми зашто си замишљен? Шта те мучи“? -“Иако већ имамо два сина, Вукана и Стефана, нека су нам живи и здрави, морам ти рећи да би желео још једног. Биће у овој великој држави за сву тројицу довољно и области и посла – одговори велики жупан“. -“И ја бих желела“ – рече му Ана, загрливши га. „Молим Бога да нам се ова жеља испуни.“ Овако су разговарали Стефан и Ана пре више од осам векова, око 1175. године. „Много година проћи ће и не роди поменута, благочастива Ана“ – каже у свом животопису Теодосије, један од биографа Светог Саве. Но, велики жупан Стефан Немања и његова жена Ана нису губили наду у испуњење ове њихове велике жеље. „Господе Боже, Сведржиоче, дај нам по благости твојој да доживимо још једно мушко дете, које ће бити утеха душе наше и наследник државе наше и старости наше на чијој ћемо руци, легавши, починути“ – записа Теодосије да се мољаху родитељи. „И заједничке ти завете дајемо: од зачећа детињега одлучићемо и сачуваћемо се, свако за се, у чистоти тела све до краја живота“. И најзад, та њихова жеља Божијим милосрђем је услишена. Стефан Немања се толико обрадовао да је одмах прекинуо лов, и појурио у двор. Успут је наредио да рођење његовог сина огласе на свим црквама и манастирима. Затим је објавио да се народ три дана весели уз јело и пиће. Владарима суседних држава послао је поклоне са вешћу да је добио трећег сина. У знак неизмерне захвалности Немања је на највишој кули свога двора подигао главу према небу и рекао: „Боже, Теби хвала!“.

Од ране младости Растко је испољавао велику љубав за богослужење и пост. Кад је ушао у седамнаесту годину узраста, спремали су га да влада земљом а и за женидбу. Но младић је желео да избегне свет и да се одвоји од свих. Немањин двор је био пун монаха, и они су долазили из далеке Свете Горе по дарове. Растко са њима оде у Свету Гору. Тамо се замонаши и добије име Сава. Провео је дане и ноћи у посту и молитви.

Његови родитељи су жалили због његовог одласка у Свету Гору. На крају, ипак су се с’тим помирили. Чак су схватили да је њихов син добро урадио. Немања и Ана су се убрзо и они замонашили у манастиру Студеници.

Сава је долазио у Србију да мири своју завађену браћу на моштима свога оца Симеона (у монаштву). Сава је са својим братом Стефаном Првовенчаним саградио манастир Жичу.

Једно време је провео у манастиру Студеници. Ту свара духовни центар српске државе. Пуних осам година он је игуман тог манастира. Отвара прву школу. Обнавља запустеле цркве и манастире. Ствара прву српску болницу. Стефан Првовенчани је био нестрпљив, па је краљевску титулу затражио од римокатоличке цркве. Сава је зато желео да српска православна црква постане самостална, да може давати краљевске титуле.

Године 1219. Свети Сава одлази у Никеју и од тадашњег патријарха и цара добија дозволу да Српску цркву учини самосталном и независном од охридског архиепископа. Никејски патријарх је Саву произвео у епископа српског и одлучио да друге српске архиепископе у будуће не посвећује патријарх у Никеји нити охридски архиепископ, већ да то чине епископи српски на своме сабору. Са овим важним одлукама, свечано дочекан од браће и велможа, Сава се вратио у Србију са новим ученим монасима и књигама. За седиште првог српског архиепископа био је одређен манастир Жича. У договору са краљем и велможама, Св. Сава је извршио промене у црквеној организацији, основао је девет епископија и на места епископа довео српске монахе. За 14 година, колико је управљао Српском православном црквом (1219.-1233.), Сава је њу учврстио, материјално обезбедио и одредио које народне послове има да обавља. Такву је улогу Српска црква задржала годинама, а и до данас је остала битан државни и културни ослонац српског народа.

У повратку са другог путовања Св. Сава је стигао у ондашњу престоницу Бугарске, у Трново. Хтео је да лично преда одлуку да Бугарска црква буде самостална. Ту је назебао и разболео се. Сава је умро у Трнову, 14. јануара 1235. године.

Краљ Владислав пренео је 1237. године његове мошти у манастир Милешеву. На његовом гробу су се многи исцелили. Чак су и Турци долазили Сави на поклоњење. То је сметало Синан Паши и он је 1594. године пренео мошти и спалио их на Врачару.

Крајем 18. и почетком 19. века прослављење Светог Саве се претворило у „националну прославу, школску свечаност, празник матерњег језика, словенске идеје, словенског јединства и наде у бољу будућност“, пише Милош Црњански. „Народни обичаји све су се више мешали са чисто црквеним обредима. У школама се реже славски колач, говорило се о славној националној прошлости, скупљају се дарови и поклони за издржавање националних школа, за васпитање сиромашних ученика, а затим пева се, игра и весели. То је прави ђачки сабор.“ Остало је записано да је дан Светог Саве (Савиндан) прослављен као школска свечаност већ 1735. године.

Тропар (глас 3):

Пути воводјашчаго в жизањ, наставник и первопрестолник и учитељ бил јеси; первјеје бо пришед, свјатитељу Саво, отечество твоје просвјетил јеси и порадив тоје духом свјатим, јако древа маслинаја в мислењем раји насадил јеси всеосвјашченаја твоја чада. Тјем јако апостолом и свјатитељем сопрестолнак, чтушче тја молим: моли Христа Бога даровати нам велију милост.

Фамилије које у Шимановцима славе светог Саву Архиепископа Српског су.

Барац,  Петрић, Михајловић, Алексић и О.Ш. „Душан Јерковић – Уча“