Родио се у Солуну, као једино дете благочестивих и веома побожних људи. Много времена проведоше његови родитељи у молитви и чинећи милостињу да им Бог подари наследника. И после дужег времена смилова се Господ Бог наш, и испуни им жељу, те они добише сина Димитрија, кога прослави цео Солун.

Отац му је био солунски војвода и потајно је веровао у Господа нашег Исуса Христа, не усуђујући се да јавно исповеда име Његово, због великог прогона хришћана од стране незнабожца цара.

Још као дете, Димитрије је био упознат са вером и Богом Истинитим. Примивши Свето Крштење, он изучи закон Божји и прими на себе благодат Господа Бога. Када он одрасте, родитељи му умреше, али му оставише велико имање и пример богоугодног живота.

У то време владао је цар Максимијан који сазнавши за памет и храброст, младог Димитрија, он га постави за царског намесника целог града Солуна, са задатком да очисти ту област од безбожних хришћана; оних који призивају име Распетога.

Али, насупрот томе, верујући и сам у Христа, поче јавно исповедати и прослављати Господа, постаде други Павле. Сазнавши да је намесник Димитрије хришћанин и да је многе, не одвратио него преобразио у хришћанство, цар се наљути и баци га у тамницу.

Пострада мученичком смрћу, по наређењу цара Максимијана, избоден копљима усред молитве, а тело му би бачено, те га хришћани тајно узеше и сахранише на неком месту, где је касније неки велможа из Илирије, по имену Леонтије, који се излечио од тешке болести на гробу овога светитеља и мученика, у знак захвалности подигао цркву.

Копајући темељ, пронађоше мошти светога великомученика Димитрија, потпуно читаве и нетљене. Исцелише се многи болесници посредством његових светих моштију.

Свети Димитрије се сматра заштитником Солуна, јер је спасао град од непријатељске војске, исцелитељом болесника и невољника. Руси га такође славе и сматрају га за покровитеља и заштитника Сибира. И сви православни хришћани и верни славе овог великомученика верујући у његове исцељитељске моћи које су многима помогле.

Тропар (глас 3):

Велика обрјете в бједах тја поборника всењенаја страстотерпче, јазики побјеждајушча; јакоже убо Лијеву низложнил јеси гордињу и на подвиг дерзновена, сотворил јеси Нестора, тако свјате Димитрије, Христу Богу молисја, даривати нам велију милост.

Фамилије које у Шимановцима славе светог великомученика Димитрија – Митровдан су:

Крстовић, Стојановић, Марић, Синђелић, Косијер, Прентић и КЛЕМАН – лифтови

Данас 06. новембра 2024. године у свом дому у Шимановцима преминула је Драгица Вулетић домаћица из Шимановаца. Драгица је живела у улици Дечкој број 55 у Шимановцима. Рођена је 21. јуна 1945. године у месту Добри До општина Куршумлија. Драгица се удала за Милоја Вулетића са којим је добила троје деце; сина Предрага и ћерке Љиљану и Биљану. Сахрана Драгице Вулетић биће обављена сутра у четвртак 07. новембра 2024. године. Скуп је од 13.00 часова испред  капеле у Шимановцима. Опело ће почети у капели у 14.00 часова и Драгица ће бити сахрањена на шимановачком месном гробљу.

 Текст приредио парох шимановачки

 протојереј-ставрофор Жељко Кретић

Данас 02. новембра 2024. године у храму Преноса моштију светог оца Николаја у Шимановцима крштено је дете Мила Југовић из Шимановаца.

Мила Југовић је рођена 02. новембра 2023. године у Београду од оца Перице Југовића трговца и мајке Бојане Милиновић радника настањених у улици Крњешевачкој број 60/1/4 у Шимановцима.
Кума на крштењу Мили била је Марија Арсенијевић васпитач из Шимановаца.

Текст приредио парох шимановачки

 протојереј-ставрофор Жељко Кретић

Родом је био из Антиохије Сиријске. Још у својој раној младости изучио је грчку филозофију, медицину и живопис.

У време деловања и рада Господњег овде на земљи, лицем у лице срео се са Спаситељем, чуо је Његову спасоносну науку и био је сведок чудесних дела Његових. Због тога, његово срце се испуни Божанском мудрошћу и Божанским знањем, поверова у Истинитог Бога и би увршћен у седамдесет апостола и би послан да проповеда Божанско Јеванђеље у свету.

Заједно са Клеопом указа му се Васкрсли Исус, Господ наш, на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле, Лука се врати у Антиохију и тамо постаде сатрудник апостола Павла, путујући свуда са њим у Рим, и обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце.

Написао је јеванђеље на молбу многих хришћана око 60-те године, а по мученичкој смрти апостола Павла поче да проповеда Јеванђеље Христово и по Далмацији, Италији, Македонији и другим местима.

Његово дело огледа се и у томе што је живописао иконе. И то икону: Пресвете Богородице (три иконе), и иконе светих апостола Петра и Павла. Због тога се и сматра оснивачем хришћанског иконописа. Ни старост га није могла спречити да путује Светом и шири Јеванђеље. Проповедање је наставио у Ливији, горњем Мисиру, одакле се вратио у Грчку, где је наставио са обраћењем људи у хришћанску веру. Написао је и многа дела Апостолска, која је посветио Теофилу, кнезу Агаје. Упокојио се у 84 години овоземаљског живота, када су га злобни незнабожци ставили на муке и обесили о једну маслину у граду Теби, Христа ради. Његове свете мошти пренете су у Цариград за време цара Констанција, сина знаменитог и светог цара Константина.

Тропар (глас 3):

Апостолских дјејаниј сказатеља, и евангелија Христова свјетла списатеља, Луку препјетаго, неисписана сушча Христовје церкви, пјесанми свјашченими свјатаго апостола похвалим, јако врача сушча человјеческија немошпчи, јестества недуги и јазви душ исцјељљајушча и мољашчасја непрестано за души нашја.

Фамилије које у Шимановцима славе светог апостола и јеванђелисту Луку су:

Обрадовић, Јовановић, Живковић, Вагић, Виторац, Митровић, Вукомановић, Трипковић, Каназир и Гавриловић

Ова славна угодница Божија роди се у граду Епивату (Пиват – по турски Бојадис), који се налазише између Силинаврије и Цариграда. Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског. Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља:“Ко хоће за мном да иде нека де одрекне себе и узме крст свој и за мном нека иде“ (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, ова света девица жељна подвижничког живота напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11 столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других. По промислу Божјем, који хтеде да прослави угодницу своју, откри њене свете мошти после много година и то на веома чудесан начин. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете петке налазе у румунском граду Јашу. У Београду се налази чудотворна и лековита вода (агаизма) ове светитељке, која лечи све болеснике, који са вером у Бога и љубављу према овој светитељки прилазе к њој.

Тропар (глас 4):

Пустиноје и безмолвније житије возљубивши, и во след Христа жениха твојего усердно потекши и того благоје иго во јуности твојеј вземши, кресним знаменијем и мисленим врагом мужески во оружившисја: постническими подвиги, постом и молитвами и слезними капљами, углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево и ниње в небеснем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу моли о нас почитујушчих честнују памјат твоју.

Фамилијуе које у Шимановцима славе преподобну мајку Параскеву – свету Петку су:

Грујић, Јовановић, Ђурић, Михић, Ђорђевић, Ђурђевић, Мишовић, Леповић, Лупшић, Калезић, Кућеровић, Ковач.

Рано јутрос 26. октобра 2024. године у болници у Земуну преминула је Милица Стојадиновић пензионер из Шимановаца. Милица је живела у улици Прховачкој број 24 у Шимановцима. Рођена је 06. маја 1938. године у Шимановцима у фамилији Добрић. Милица се удала за Љубомира Стојадиновића са којим је добила двоје деце; ћерку Светлану и сина Светозара. Сахрана Милице Стојадиновић биће обављена сутра у недељу 27. октобра 2024. године. Скуп је од 12.00 часова испред  капеле у Шимановцима. Опело ће почети у капели у 13.00 часова и Милица ће бити сахрањена на шимановачком месном гробљу.

 Текст приредио парох шимановачки

 протојереј-ставрофор Жељко Кретић

Данас 26. октобра 2024. године у храму Преноса моштију светог оца Николаја у Шимановцима венчали су се Немања Милутиновић и Јелена Крстовић из Шимановаца.
Немања Милутиновић по занимању инжењер ИТ рођен је 26. септембра 1997. године у Београду од оца Саше мајке Наташе Милутиновић електричара из Обреновца.
Јелена Крстовић по занимању инжењер ИТ рођена је 15. септембра 1997. године у Београду од оца Вукоја и мајке Анкице Кртстовић пензионера из Шимановаца.
Кумови на венчању Немањи и Јелени били су Алекса Милошевић предузетник из Земуна и Дајана Растовић професор књижевности из Шимановаца.

Текст приредио парох шимановачки

 протојереј-ставрофор Жељко Кретић.

Данас 24. октобра 2024. године у храму Преноса моштију светог оца Николаја у Шимановцима венчали су се Никола Зоркић и Валентина Милошевић из Шимановаца.
Никола Зоркић по занимању фриго механичар рођен је 16. августа 1992. године у Београду од мајке Јелене Зоркић пензионера из Угриноваца.
Валентина Милошевић по занимању економски техничар рођена је 21. септембра 1991. године у Београду од оца Владимира и мајке Душице Милошевић пензионера и домаћице из Шимановаца.
Кумови на венчању Николи и Валентини били су Драган Лазић струковни економиста из Угриноваца и Дуња Вујовић васпитач из Београда.

Данас 24. октобра 2024. године у храму Преноса моштију светог оца Николаја у Шимановцима крштено је дете Огњен Зоркић из Шимановаца.

Огњен Зоркић је рођен 23. октобара 2023. године у Београду од оца Николе Зоркића фриго механичара и мајке Валентине Милошевић Зоркић економског техничара настањених у улици Крњешевачкој број 67 у Шимановцима.
Кум на крштењу Огњену био је Драган Лазић струковни економиста из Угриноваца.

Текст приредио парох шимановачки

 протојереј-ставрофор Жељко Кретић.

Рано јутрос 23. октобра 2024. године у болници у Београду преминуо је Стојан Ненадић пензионер из Шимановаца. Стојан је живео у улици Прховачкој број 172 у Шимановцима. Рођен је 08. априла 1948. године у месту Дреновац – Глина. Стојан се оженио Драгом са којом је добио два сина; Милана и Душка. Сахрана Стојана Ненадића биће обављена сутра у четвртак 24. октобра 2024. године. Скуп је од 13.00 часова испред  капеле у Шимановцима. Опело ће почети у капели у 14.00 часова и Стојан ће бити сахрањен на шимановачком месном гробљу.

 Текст приредио парох шимановачки

 протојереј-ставрофор Жељко Кретић

Свети мученици, Сергије и Вакх, пореклом су били Римљани, високи достојанственици и први међу великашима на двору цара Максимијана. Цар их је много волео и уважавао. Сви су им се обраћали са својим молбама, а они су о свему томе обавештавали цара. Али вероваше њих двојица у Једног Господа Бога, Исуса Христа и не хтедоше се ни по коју цену одрећи Га се, те то ожалости цара који беше многобожац. Пошто их није могао ничим приморати да се одрекну Бога у кога су веровали, он их тешка срца протера у Азију, намеснику Антиоху, који је био у то доба познат као гонитељ и мучитељ хришћана. Но, ни он не успе да их поколеба у њиховој вери у Христа те нареди да их баце у тамницу. И док боравише у тамници сво време проводише у молитви и посту и многе речи изговорише, узносећи славу и хвалу Господу Богу нашем, Исусу Христу, а истовремено ружећи идоле и изобличававши многобожце. Вакх сконча овоземаљски живот мученичком смрћу ишибан до смрти. Седећи у тамници и чувши за смрт свог сабрата, Сергије се јако ражалости, али не задуго, јер му се те ноћи у сну јави свети Вакх, сав у светлости и утеши га јављајући му да је на небу спремљена награда и за њега и да издржи још мало, а онда ће нестати све муке и невоље.

Изјутра би изведен и Сергије из тамнице, обуше му гвоздене опанке и натераше га да тако иде у град Росаф у Сирију, где га погубише мачем, одсекавши му главу. Његова душе оде у Рај где он прими венац славе Господње.

Хришћани града Суре хтедоше узети тело светог Сергија и пренети га у свој град али не успеше у тој намери, јер појави се из мучениковог гроба велики огњени стуб. То им послужи као опомена да одустану, јер мученикове свете мошти желе да остану где и јесу. Касније 15 епископа пренесе његове мошти у цркву коју сагради народ на оном истом месту где је био погубљен. Многи болесници се исцелише управо на том месту где је скончао и погребен овај свети мученик. Интересантно је споменути можда и то, да сваке године на овај празник дивље звери излазе из својих јазбина и пећина и сабирају се на овом месту и тада њихова дивља природа преображава се у јагњећу кротост. Обишавши око светог места оне се поново враћају у своја пребивалишта не дирајући никога.

Њиховим молитвама нека Преблаги Бог укроти и јарост непријатеља наших као и јарост дивљих звери.

Тропар (глас 5):

Удобреније Христових страстотерпаца и очи Христови церкве, очи просвјетите дух наших, Сергије многострадалне и Ваксе преславне; молитесја ко Господу, јако да убјежим тми грјеховнија и свјета јавимсја обшчници невечерњаго, молитвами вашими, свјатији.

Фамилије које у Шимановцима славе свете мученике Сергија и Варха – Срђевдан су:

Смиљанић и Рекић