Светом Литургијом, која је служена 22. маја 2020. лета Господњег поводом храмовне славе у Шимановцима у храму посвећеном Преносу моштију Светог оца Николаја са почетком у 9:00 часова, началствовао је протојереј – ставрофор Жељко Кретић, парох шимановачки, уз саслуживање јереја Велибора Симића, пароха крњешевачког и јереја Слободана Мицића, пароха обрешког.

Својим појањем за певницом допринели су Стефан Гавровски студент теологије као и шимановачки појци Анђелко Стојков и Спасо Ристивојевић, као и присутни верни народ.

На крају Литургије, празничну проповед и речи духовне утехе одржао је јереј Слободан Мицић, парох обрешки уједно и као један од овогодишњих кумова храмовне славе у Шимановцима, говоривши о значају празника, храмовне славе, црквеног кумства и хришћанске љубави – као смисла нашега живота.

Затим је уследила Литија око Светог храма, помен пострадалима из Шимановаца и освећење славских колача и жита, пријава кумова за следећу годину. Овогодишњи кумови храмовне славе били су: јереј Слободан Мицић, парох обрешки, породице господе Вељка Мандића, Драгољуба Војкића, Жељка Ћирковића, Виде Миличевић и Владимира Радосављевића. За следећу годину пријављени су поново овогодишњи кумови храмовне славе и породица господина Мирослава Ивковића

Наставак заједнице љубави уследио је у просторији црквене сале у Шимановцима захваљујући љубави и труду домаћина – пароха и његове породице, црквених кумова и вернога народа. При крају трпезе љубави, пригодним говором и речима захвалности се обратио протојереј – ставрофор Жељко Кретић.

Данас 17. маја 2020. године у храму Преноса моштију светог оца Николаја у Шимановцима крштено је дете Теодор Ћурчић из Шимановаца.
Теодор Ћурчић је рођен 17. маја 2019. године у Београду као прво дете од оца Марка Ћурчића графичара и мајке Александре Ћурчић рођене Атанацковић васпитача настањених у улици Мандић Сокак број 22 у Шимановцима.
Кум на крштењу Теодору био је Милан Мандић машински техничар из Шимановаца.

Текст приредио парох шимановачки

 протојереј-ставрофор Жељко Кретић.

У време када римским царством владаше безбожни цар Диоклецијан, настало је страшно мучење и прогон Христових следбеника. Свети Георгије родом беше из Кападокије и још од малена би одгајен и васпитан веома побожно. Родитељи су му били угледни и благочестиви људи. Отац му је мученички пострадао за Христа, а мајка његова после тога преселила са њим у своју родну Палестину. Израстао је Георгије у лепог и храброг младића, те због тога би узет да служи у војсци поменутог цара Диоклецијана. У својој двадесетој години добио је висок чин трибуна (у рангу данашњег пуковника), али због показане храбрости у биткама, цар га произведе за војводу. Но, пошто је био хришћанин, он се супротстави цару и његовом наређењу да се сви хришћани муче и свирепо убијају. Раздели сву своју имовину и пође за својом вером и истином. Цар се јако разгневи због тога, и нареди да га баце у тамницу, те да га свирепо муче да би се предомислио. Али све те муке не утицаше на младог Георгија, већ напротив, оне још више ојачаше веру у њему те он још више узнесе хвалу и благодарност Богу. Страшне су биле његове муке, али његова вера би толико јака, да, иако, кидан на парчад и као трска ломљен, он издржа све, јер знао је да је Господ са њим, јер посла анђела у виду младића, који га охрабри речима: „Радуј се“! Видевши тај призор, војници се уплаше и одмах обавестише цара о свему. А он нареди да светог мученика Георгија баце у ров пун креча и да га тако затрпаног држе три дана. Али, ни то не могаше наудити светитељу, што јако разгневи цара, те он смишљаше друге муке којима је наставио мучити Георгија, али све беше узалуд, јер беше воља Божија да увенча светог Георгија, венцем вечне славе.

Погубише младог Георгија заједно са царицом Александром, која и сама прими Христову веру, 3. априла 303. године.

Таква су славља великих подвига храброг војника, такве су његове борбе и славне победе над непријатељима. Нека се његовим молитвама и ми удостојимо удела праведних и стајања с’ десне стране Господа. Велика чудеса чинио је свети Георгије и у току овоземаљског живота, а то је наставио и после представљања Богу.

Тропар (глас 4):

Јако пљених свободитељ и нишчих зашчититељ, немошствујушчих врач, цареј поборниче, побједоносче великомучениче Георгије, моли Христа Бога спастисја душам нашим.

Фамилије које у Шимановцима славе светог великомученика Георгија – Ђурђевдан су:

Миросављевић, Вујичић, Станивуковић, Милиновић, Јовановић, Деврња, Босић, Вујатовић, Анџић, Грубишић, Вулетић, Трифуновић, Гајица, Радивојевић, Милошевић, Стојадиновић, Гајић,  Лепшић, Инђић, Пописаиловић, Стојановић, Ђорђић, Ћетеновић, Товиловић, Чучковић, Виторац, Лемајић, Масникоса, Марковић, Безбрадица, Тутук, Михајловић, Ристић, Павловић, Стефановић, Пештерац, Љубојевић, Батиница, Дукић, Лугоња, Радић, Ивковић, Станојевић, Чакало, Ђукић, Младеновић, Ђорић, Глоговац, Павоковић, Живковић. Ескић. Поповић, Андрић, Антонијевић, Трнинић, Батало и Шљукић.

ВРБИЦА – ЛАЗАРЕВА СУБОТА (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих 

после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник Срби, а многе породице славе Лазареву суботу као Крсну славу.

На Лазареву суботу празнује се посебан и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, односно Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри око извора. Пратећи елементи овог празника имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице. Данашње врбове гранчице замена су за палмине. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване у кућама.