20. октобар
Свети мученици, Сергије и Вакх, пореклом су били Римљани, високи достојанственици и први међу великашима на двору цара Максимијана. Цар их је много волео и уважавао. Сви су им се обраћали са својим молбама, а они су о свему томе обавештавали цара. Али вероваше њих двојица у Једног Господа Бога, Исуса Христа и не хтедоше се ни по коју цену одрећи Га се, те то ожалости цара који беше многобожац. Пошто их није могао ничим приморати да се одрекну Бога у кога су веровали, он их тешка срца протера у Азију, намеснику Антиоху, који је био у то доба познат као гонитељ и мучитељ хришћана. Но, ни он не успе да их поколеба у њиховој вери у Христа те нареди да их баце у тамницу. И док боравише у тамници сво време проводише у молитви и посту и многе речи изговорише, узносећи славу и хвалу Господу Богу нашем, Исусу Христу, а истовремено ружећи идоле и изобличававши многобожце. Вакх сконча овоземаљски живот мученичком смрћу ишибан до смрти. Седећи у тамници и чувши за смрт свог сабрата, Сергије се јако ражалости, али не задуго, јер му се те ноћи у сну јави свети Вакх, сав у светлости и утеши га јављајући му да је на небу спремљена награда и за њега и да издржи још мало, а онда ће нестати све муке и невоље.
Изјутра би изведен и Сергије из тамнице, обуше му гвоздене опанке и натераше га да тако иде у град Росаф у Сирију, где га погубише мачем, одсекавши му главу. Његова душе оде у Рај где он прими венац славе Господње.
Хришћани града Суре хтедоше узети тело светог Сергија и пренети га у свој град али не успеше у тој намери, јер појави се из мучениковог гроба велики огњени стуб. То им послужи као опомена да одустану, јер мученикове свете мошти желе да остану где и јесу. Касније 15 епископа пренесе његове мошти у цркву коју сагради народ на оном истом месту где је био погубљен. Многи болесници се исцелише управо на том месту где је скончао и погребен овај свети мученик. Интересантно је споменути можда и то, да сваке године на овај празник дивље звери излазе из својих јазбина и пећина и сабирају се на овом месту и тада њихова дивља природа преображава се у јагњећу кротост. Обишавши око светог места оне се поново враћају у своја пребивалишта не дирајући никога.
Њиховим молитвама нека Преблаги Бог укроти и јарост непријатеља наших као и јарост дивљих звери.
Тропар (глас 5):
Удобреније Христових страстотерпаца и очи Христови церкве, очи просвјетите дух наших, Сергије многострадалне и Ваксе преславне; молитесја ко Господу, јако да убјежим тми грјеховнија и свјета јавимсја обшчници невечерњаго, молитвами вашими, свјатији.
Фамилије које у Шимановцима славе свете мученике Сергија и Варха – Срђевдан су:
Смиљанић и Рекић