Листајући стари часопис „Глас Шимановаца“ наишао сам на овај текст који ми се веома свидео па пошто већина Вас није прочитала тај чланак, рекох да га прекуцам и објавим на нашем порталу. Овај чланак је потписао М.Ђ. Ко год да је то веома је сликовито објаснио судбину овог нашег споменика у парку. Чланак је објављен у пролеће 1999. године и до дана данашњег ништа се није променило. Он стоји и даље на истом месту, мало је више оронулији него те, сада већ давне, 1999. године. Можда му се смеше бољи дани са овим пролећем. можда ми са портала шимановачког покренемо неку акцију и мало уредимо капију на улазу у парк, која је по мени и нека врста заштитног знака нашег села, јер смо торањ, хвала Богу, поправили. Да Вас не давим мојим размишљањима ево текста:
„Судбина је судбина. а наш споменик у парку шимановачком је заслужио чување а не ружење. Баш као и људи, и споменици имају своју судбину, ти необични белези су знак људског памћења, али чудан знак, они памте и чувају и оно што о њима самима заборављамо или хоћемо да заборавимо.
У парку шимановачком, на лепом месту усред зеленила, стоји деценијама споменик са необичном судбином, одасвуд се види, преко пута је храма светог оца Николаја и увече – за летњег доба посебно – има госте; младићи и девојке, као у свим местима на свету, ту заказују састанке, да и њих запамти, и он – споменик – то и памти; зато је ту да буде спомен – опомена дар мртвима и знак живима, а наш споменик, барем за сада, као да нема имена. Током неколико деценија судбина му је доделила чудно неко пресвлачење. Подигнут је добровољцима из места који су одлазили у Србију, далеко, све до Солуна, да јој помогну у агонији Првог светског рата, чувао је њихова имена; потом су дошли помало нестрпљиви победници из НОР-а који су уклесали имена својих бораца, као да функција споменика није да чува имена и једних и других, као важан знак помирења макар и у смрти и сећању људи; опет је – пре десетак година – пресвучен и враћена су имена старих бораца, док су друга имена нестала. А споменици нису криви – ми смо криви јер нам је памћење кратко, јер заборављамо да свет не почиње од нас нити ће се с нама завршити.
И данас је ту шимановачки споменик, али му судбина и данас није наклоњена; једна генерација, помало збуњена и изгубњена у хаосу историје, хоће да остави и свога белега – Punk Terminator New Age – уз имена неке Весне или Перице су знак некултуре коју дугујемо споменику и пред спомеником, једне некултуре која одбија да памти, а хтела би да запамћена буде.
Свеједно – споменици имају своју судбину и чувају све, и добро и лоше, имена заслужних али и оних који нису заслужни јер заборављају своје претке. Судбина овог споменика – као и сваког споменика – је да буде белег за памћење. И шимановачки споменик припада свима, па и поменутој Весни, само она није свесна тога.“
Објавио. Шљукић Саша
